Trauma, gubitak i žalovanje

Ponekad, nestanak jedne osobe čini ceo svet pustim.

Karmen Vaskez Bandin

Trauma, gubitak i žalovanje imaju zajedničku reč „patnja“.

Svi i oni najsrećniji imaju iskustvo patnje. Patnja ograničava naša očekivanja za budućnost kakvu smo zamislili za sebe. Ona smanjuje naš kapacitet za delovanje, guši nas, preplavljuje.

Mi možemo da budemo ili ne budemo svesni patnje. Kada smo je svesni ona nam se pojavljuje u obliku bola, tuge, a kada je nismo svesni dolazi u obliku fizičke iscrpljenosti ili umora.

Kada smo u takvom stanju, ne pati samo naša duša, već i naš um i naše telo.

Patnja ne pripada samo individui ili samo sredini, već oboma. To je patnja na granici kontakta, patnja odnosa (Perls, Hefelin i Gudman, 1951).

KOLEKTIVNA TRAUMA

Kolektivna trauma zahvata veći broj ljudi i nije isključena da je manje traumatičnija od individualne. Isti događaj koji je obuhvatio veći broj ljudi ne utiče isto, na dalji tok njihovih života. (Hemming, 1996 )

Ono što je sigurno da je neki trag ostavio na njih, da nikada ti ljudi neće više biti isti. Koliki i kakav trag će događaj ostaviti videće se tek nakon prolaska iste i tek tada će početi saniranja i asimilovanja.

Kumulativne traume obuhvataju, kada traume naših predaka, ožive u nama, a transgeneracijske traume su one u kojima se prenosi emotivni, fizički ili socijalni bol sa roditelja na potomke. Mi toga uopšte nismo svesni.

Postoji i sekundarni oblik traume, koji se javlja kao oblik traume kod pomagača u prevazilaženju iste.