Stid je nekad na svesnom nivou i oseti se kao emocija,a nekada je pomešan sa krivicom ili predstavlja iskustvo koje je pomešano sa osećajem skromnosti, srama ili stidljivosti.

Stid definiše ko smo mi, i kako smo prihvaćeni.

U izolaciji dete nema doživljaj da je prihvaćeno u svojoj različitosti, autentičnosti. Ovo osećanje neprihvatanja prevazilazi se retrofleksijom. 

Mehanizam stida biva dovršen kada retrofleksija i projekcija počnu da funkcionišu paralelno, odnosno kada mislimo i osećamo prema sebi ono što mislimo da misle i osećaju drugi prema nama.

Stid je veoma intenzivna emocija pogotovu kada ide ruku uz ruku sa osramoćivanjem od strane drugih, i tada svaka mogućnost da se izbegne preovlađuje kod osobe i to može da bude kroz bes, nipodaštavanje, depresiju i poricanje.

Često se dešava da telo postane opravdanje za stid: najmanji fizički nedostatak li neka karakteristika koja se doživljava kao mana može da podržava stid. Videti sebe kao predebelu ili premršavu osobu, biti plav ili crven, šepati ili škiljiti, sve to može da bude izgovor za stid: najjednostavnija tačka na tinejdžerkinom licu može da dovede do toga da se ona zatvori u sobu i nigde ne izlazi dok to ne prođe.