Dve žabice koje su se igrale. Upale su u posudu u kojoj je bila tečnost njima čudna, poput živog peska. Prvo su obe mahale nogicama pokušavajući da se domognu ruba posude kako bi izašle van problema, koji je ugrožavao njihov život. Jedna se obrati drugoj govoreći joj kako je nemoguće plivati u smesi ovakvoj, da će se kad tad udaviti i zašto da sebi samo produžavaju agoniju. Kada je to saopštila drugarici, prestala je da maše nogicama, te se udavi. Bela gusta tečnost ju je progutala.

Druga upornija i možda tvrdoglavija žaba (Bukaj, 2012), iako je mislila da je nemoguće odatle da se izbavi, rekla je sebi, da će se možda udaviti, ali ako to treba da se desi neće se predavati bez borbe. Nastavila je mahati nogicama uporno.

Iznenada od toliko mahanja, komešanja, šlag se pretvorio u čvrst puter. Kada je to uvidela, malo po malo klizajući se, došla je do ivice posude, iskočila je i vesela što je preživela, otrčala je kući.