Otporom se smatra svaka smetnja kretanju ka razvoju ličnosti.

Uprkos iskrenoj želji za promenom, ona se ne dešava. Klijent zna da bi trebalo, ali ne ide.

Otpori pripadaju nama, oni nisu ničiji, već naši. Upozoravaju nas da se opiremo kontaktu i onom što jeste. Osveštavanjem otpor nestaje, jer ne možemo u isto vreme biti u kontaktu s onim što jeste i opirati se tome.

Priroda otpora je mnogostruka.

Osoba raste kroz otpore, kroz njihovo osveštavanje.

Iskustvo impasa ili zastoja jeste iskustvo u kome klijent doživljava da nema podršku iznutra koja bi išla prema sredini. U sebi nema podršku kada je upitanju posezanje za kontaktom, želi da ostane u starom poznatom. Blokira svoj rast i razvoj i svoju kreativnu adaptaciju na novine koje bi se dogodile, najviše iz straha. Javlja se snažan otpor i želja da se ostane u poznatom, sigurnom prostoru, umesto da se krene u bilo kom pravcu.

Ako se kreativna adaptacija zamrzne, kao neka vrsta mehanizma zaštite za klijenta, taj mehanizam sprečava rast i razvoj.

Konfor zona je najprijatnija zona za organizam. Tu nema trzavica, nema nepredviđenog, nema straha, anksioznosti, nema frustracije. Sve nam je već poznato, ali tu nema razvoja ličnosti. Razvoj nastaje kada se osmelimo da zakoračimo i izložimo se novim iskustvima u kojima učimo, kreativno se adaptiramo i usvajamo.