Mi sve možemo, moramo, trčimo i onda se razbolimo. Naše telo nas zaustavi.

Naše telo se menja u svakom trenutku. Menja se na dnevnom nivou, na dugogodišnjem nivou, na svakodnevnom nivou. Ono ima svoj značaj u našim životima i može nam biti ogromna podrška u svakodnevnom funkcionisanju. Isto tako ono nas može dovesti u nezavidan položaj onemogućavajući naše normalno funkcionisanje oko svojih osnovnih potreba.

Oni događaji za koje naši sistemi adaptacije nisu adekvatni, oni ustvari ostaju nezavršeni u nama. Oni su blokirani, desenzitirani i skrajnuti u sistem. Tako je jer je prioritet življenje. Mi možemo imati podršku, mi možemo nastaviti da živimo, a ti događaji ostaju negde sklonjeni u nama. A gde je to u nama? Najčešće u telu.

Ono što nije proživljeno, ostaje zapamćeno u našem telu i čeka dobro vreme da bude ponovo posećeno. Čeka da organizam bude spreman da ugleda ono što je nekada morao da skloni i da se izbori, priseti, da oslobodi energiju koja je bila u vezi sa određenim emocijama. Obično se ponovo posećuju traumatski događaji .

Ljudsko biće kroz rasčvorivanje, kroz tu ponovnu posetu, ponovo ulazi u taj događaj, ali sa većom podrškom, proradi i oslobodi se za novo funkcionisanje.

Ljudi, opterećeni životom dovode sebe do granica izdržljivosti, iscrpljujući se u začaranom krugu iz koga ne mogu ili ne znaju da izađu. „ Kada smo sprečavani da naučimo da kažemo ne, pisao sam, može se desiti da naša tela kažu to umesto nas“ ( Mate, 2021, str.55). Dešavalo nam se da se razbolimo i da sve profunkcioniše bez nas. Ne zaustavljajući sebe naše telo nas zaustavi i primora da odležimo, da se zalečimo, da se odmorimo.

Autor teksta:
Sladjana Stanišić