„Duša želi da spozna drugoga i da bude spoznata. Bliskost snažno deluje na našu dušu: ona je otvara, smiruje, opušta i dopušta partnerima da budu ono što jesu“.

                                                                                                                        Hanter Bomon

Biramo partnera kako bi ponovili rane šeme sa nadom da ćemo ih sada dovršiti na način da zadovoljimo naše primarne izneverene potrebe. Kada se to ne dogodi jer drugi ne mogu da izleče neizlečene rane, počinjemo ga kriviti ili je kriviti.

Naše unutrašnje konflikte prebacijemo projekcijom na spoljašnji svet na partnera i naravno da se pojavljuju problemi u vezi. Često dolazi do krize koja može proizvesti raskid ili razvod.

Ako se ne pobrinemo za to ranjeno dete, ono će stalno i stalno reagovati i pogoršavaće nam mnoge odnose sa bliskim osobama. Kada naučimo da budemo prisitni sa tim bolnim mestima koja smo davno napustili, započećemo put samoisceljenja.

Parovi mogu živeti u formi koja se može zameniti za intimnost, sami udvoje (M.McMahon, 1982; Melnick, 1994). Partneri vode odvojene živote, imaju doživljaj usamljenosti i jako pate, ali su zaglavljeni bez kapaciteta za promenu.

Klopka koju par može kreirati impasom stanje je: ne mogu zajedno, ne mogu jedno bez drugog.